Nekad se u ZET-ovim tramvajima švercalo sa stilom: pulferi su bili rezervirani za najhrabrije fakine
Švercanje u ZET-ovim tramvajima nije neka nova stvar, u prošlosti se to događalo na pomalo drugačiji način, izvan tramvaja. Zvali su ih pulferaši, jer su se švercali na stražnjem vanjskom braniku – pulferu! S novim modelima ZET-ovih tramvaja nestali su i pulferi i pulferaši, a ovaj ne toliko davni običaj bio je zapravo vrlo opasan.
Foto: Dva pulferaša | http://zkahlina.ca
U ZET-ovim tramvajima sam se počeo švercati čim sam došao u Zagreb. Tako su me naučili. Isprva sam u panici gledao oko sebe ne bi li uočio kontrolu, a nakon nekoliko mjeseci mi je skeniranje tramvajske okoline postala druga narav. Prijelomna točka je bila kada sam vidio jednu časnu sestru kako ulazi u tramvaj, bez karte, ležerno se naslonila u onaj gumeni nabor i prošvercala se nekoliko stanica. Švercao sam se redovito od tada bez imalo grižnje savjesti, sve donedavno kad su me napokon uhvatili.
Nekoć se u tramvajima švercalo izvan tramvaja, kao što možete vidjeti na gornjoj fotografiji. Zvali su ih pulferaši, jer su se švercali na stražnjem vanjskom braniku – pulferu! S novim modelima ZET-ovih tramvaja nestali su i pulferi i pulferaši, a ovaj ne toliko davni običaj bio je zapravo vrlo opasan. Nešto sigurniji bili su fakini, kako su ih zvali, koji su se vozili na stražnjim kolima tramvaja, a oni hrabriji su se vozili u “sendviču” tj. između dvije tramvajske prikolice.
Zdenko Kahlina, Hrvat iz Kanade, vodi stranicu posvećenu sportu, putopisima i svojoj ljubavi prema Zagrebu. U jednom tekstu nostalgično se prisjeća mladosti u Zagrebu i švercanja na ZET-ovim pulferima. Sudeći po komentarima, pulferaši su Zagrepčanima ostali u lijepom sjećanju. Svakako pročitajte njihove komentare koje prenosimo u cijelosti.
I kaj je sad tu vama čudno?
Pa to je najnormalnija stvar na svetu.Meni je srednja skola bila u Držićevoj, tako reć… na kraju Držićeve, još iza gumenjaka.
Pa kad bi ja došel sa Šalate do Držićeve da na tramvaju nije bilo pulfera i sendviča?Ok, istina Bog da su mi starci uvjek dali lovu za mjesečnjak, al’ je meni ta lova trebala za pametnije stvari, pogotovo kad su na Trgu u hotelu Dubrovnik otvorili flipere. Al mogu reć, da nije nikad bilo nekih (većih) pi*darija, iako smo znali i ko cugoši uskakat u sendvič. Jedino sam jedanput malo naje*o; …ja se vozim na pulferu i zjakam okolo po Vlaškoj, umjesto da pogledam u vagon, jer odma iza stakla stoje moji starci, …idu splaca, a ja fol u školi.
Ovaj pulferaš ne posustaje ni u modernom dobu | http://zkahlina.ca
Drugi čitatelj prisjeća se lijepih uspomena iz daleke prošlosti s pulferima.
Pulfer… već sama riječ budi silinu lijepih uspomena u meni.
Vraća me daleko u prošlost u moje djetinjstvo… tada na gradsku periferiju, općinu Maksimir, meni najdraži i srcu prirasli dio grada Zagreba… mog rodnog grada, grada mog tate, moje bake i tako u nedogled….
Za vrijeme mog djetinjstva vožnja na pulferu je među fakinima, balavanderima, bila stvar osobnog dokazivanja i prestiža. Promet u to vrijeme nije baš bil veliki. Tramvaj se okretal ispred Zoološkog vrta i tu mu je bila početna stanica. S druge strane vulice, tramvaj se okretal ispred Ekonomskog fakulteta i to je bilo to. Tada je desetka imala drvena vrata kaj su se pri naglom kočenju furt otvarala sim pa tam. Mi deca smo se igrali ‘kaj da dela ovaj fant’ i svakako bi narihtali nekima da je to vožnja na pulferu. Otišli bi to kraja vulice u Zvonimirovu, jer ta nam je strana više pasala. Čekali bi da desetka dođe na stanicu. Cure bi uskočile u tramvaj a dečki pravac pulfer. Vozili bi se ko bedasti, jedino nas je bilo strah da nas sused kartodrapac u ZET-u ne vidi, jer bi onda doma sigurno dobili batine. A bogme bilo je i batina. Mi frajlice znale bi skakati iz tramvaja kad se približaval stanici jer je sporije pelal. Bile smo sudac dečkima. Tko se zna nabolje voziti na pulferu? U osnovnoj školi to je sigurno bil Ljubalj Darko. Taj se nije ničeg bojal, bil je neustrašiv. A bil je tu i Razum Željko. Dečki iz obitelji Posevac, kaj su živjeli prek puta broja pet, također su bili neustrašivi i nisu se bojali da buju pali pod tramvajske tračnice. Stariji dečki iz kvarta vozili su se na pulferu kad su bežali pred murje iz bezazlenih razloga.Koja su to bila ljepa vremena. Nije bilo još ni televizora, kompjutera, telefona, mobitela. Igrali bi se na cesti. I zato ja velim za sebe da sam djete zagrebačkog asfalta i za mene nema niš ljepše od igre na asfaltu. Vožnja na pulferu je nekaj kaj je obilježilo ovaj grad i njegove dečke iz svih zagrebačkih kvartova. Natjecali su se koji su bolji. Dal iz Maksimira, Ravnica, Pešćenice, Naselka, Trnja…
Ma svi su oni bili najbolji… prva zagrebačka djeca… bili su to naši nikad zaboravljeni pulferaši…
